Стари, добри учитељ

Природа, тај савршени учитељ. Ненаметљив, тихо присутан, причљив само кад затреба, као чврст ослонац или блага опомена посусталом ученику.

Понекад, ми, несташни ученици, заборавимо да је учитељ ту, па се препустимо најнижим страстима. Почнемо да се гледамо очима зависти и мржње, да се оговарамо и вређамо, подбадамо и свађамо, претимо и тучемо. Али учитељ се, изненада, ко зна откуд – као да је одасвуд –  појави у свој снази свог брижног ауторитета, па нас опомене онако како само он уме: погледом пуним љубави и наде, попут ведрог, сунчаног неба прошараног белим, паперјастим облацима и сјајним, крилатим играчима на трапезу ветра.

Фото: лична архива

Неки од нас се, често, заразе похлепом и помисле да је цео свет њихов, да морају све што је у њему да узму само за себе, па макар и све људе овог света претворили у робове, посебно уживање проналазећи у томе да заразу пренесу на остале.

Учитељ се тада, као ретко кад, разљути. Колико год даровао, подучавао, попуштао, опомињао, не вреди. Једна мала група ученика не жели да слуша, одбацује његов благотоворни ауторитет и себе проглашава за апсолутне владаре, угрожавајући тако и себе, али и друге чланове заједнице.

Они мирни, здрави, али малодушни, ћуте и трпе, наивно верујући да ће се тако велика зараза сама од себе смирити; неки се бране и покушавају да умире побеснеле, пре него што учитељ све редом подсети да их види и када они мисле да их не гледа, слутећи већ размере и последице његове опште љутње.

Понекад, оних који су спремни да се боре против зла и пакости, бива све мање, док их не остане неколицина, окружена страшним лицима пакленог позорја.

Тада злобници завладају сценом и преуређују је по својој злој мери. Рушилачки пир подлих, подивљалих, умишљених демијурга и сурових машина.

Љут и коначно уверен да ништа друго не помаже, учитељ сипа најтеже казне, али сада не више да би казном поправио – јер то је време одавно прошло – већ да би спасао што се спасти може. Сипа олује последњих упозорења, тресе темеље света, распаљује ватре прочишћења...

Неки то схватају као коначну казну, па се кају и моле за опрост, понижавајући се и ништећи свој људски лик до безобличности. Неки као неправедно сурову казну, претераност једног увређеног, излапелог старца, па се придружују побеснелима и дижу нове бесмислене побуне, уносећи све трагичније поделе и забуне.

Веома мало остаје разумних, да схвате истину драматичног тренутка, да сагледају изнад ужасних сцена страдања, да се не понизе мржњом и не пониште сујеверним страхом.

Да свему придају ону важност коју заслужује и значење које има.

Фото: лична архива

Да прихвате чињеницу да је интерес појединца
исто што и интерес заједнице..

Да је интерес заједнице у сагласју са природом.

Да је лепота природе врхунац уметности.

Да је њена естетика у складу са њеном етиком.

Да човеку није дато да их себи подреди.

Само да им се диви и у њиховом крилу ужива.

Да живи у складу са њима и не брине.

Учитељ је праведан.

Али његова правда изнад је највиших врхова људског осећаја за правду. Несхватљива, па опет – спасоносна.

И када је не схватамо, она нас чува од нас самих и наших заблуда.

Због нас и због свега живог.

За вјек и вјеков.